Vidite, kad god analiziram neki problem u fizici, ne tražim strelicu na mapi, već onu drugu – strelicu vremena. Priroda ima jedno surovo pravilo koje nam se nimalo ne dopada: jaje možete polupati i napraviti kajganu, ali tu kajganu nikada ne možete vratiti nazad u ljusku. To je smer entropije, tok reda ka neredu. A kada mi ljudi danas gledamo ka Marsu, gledamo ga kao geografi. Merimo milje, planiramo kupole, crtamo kolonije i maštamo o uzgajanju krompira u crvenom pesku, misleći da je to samo "sledeća odskočna daska" nakon Meseca.

Ali fizika ne mari za naše geografske mape. U fizici, distanca nije prostor, već odnos sila. Kada pogledate te sile, shvatate nešto zastrašujuće: Mars nije sledeći korak. Mars je zamka. I ne mislim na naučno-fantastične monstrume, već na zakone termodinamike i biologije koji su se urotili da ovo putovanje učine jednosmernim. Ne zato što će se raketa pokvariti, već zato što ćete se pokvariti vi. Vi ćete se polomiti, a priroda vas neće "odlupati" nazad.

Prašina koja nije "samo pesak" (Mikroskopski žileti)

Na Zemlji, prašina je gotovo prijateljska. Milijardama godina, kiše i okeani su kotrljali svako zrno peska, ispirali ga i glačali dok mu nisu zaoblili ivice. Naša prašina su sićušni mermerni klikeri. Ali Mars je mrtav svet već četiri milijarde godina. Tamo nema vode da zagladi oštre bridove. Tamo se kamenje ne kotrlja; ono se samo sudara pod udarima meteorita.

Rezultat je nešto što pod mikroskopom ne liči na pesak, već na krhotine.

"To nije prašina, to je mikroskopsko polomljeno staklo."

Ovi "šiljci" su molekularne debljine i oštri poput žileta. Zbog ekstremne suvoće, svako zrno nosi elektrostatički naboj – ona levitiraju, ponašaju se kao mali magneti i lepe se za sve. Ovde leži prva velika laž kolonizacije: ideja o korišćenju lokalnih resursa (ISRU). Da biste napravili gorivo za povratak, potrebna vam je čitava fabrika sa pumpama, ventilima i rotirajućim ležajevima. Ali marsovska prašina se uvlači u svaku poru metala. Budući da je tvrđa od čelika, ona melje zupčanike, seče gumene zaptivke vazdušnih komora na froncle i prekriva solarne panele slojem čađi koju ne možete obrisati. Što je više brišete, to je dublje utrljavate u mašineriju. Fizika trenja na Marsu osigurava da se fabrika koju ste sagradili da vas spasi zapravo sama uništi pre nego što napunite rezervoar.

Radijacija i "Švajcarski sir" u mozgu

U svemiru, vi ste vreća vode i proteina koja hoda kroz strelište. Na Zemlji smo razmaženi; imamo magnetno polje i atmosferu koji deluju kao neprobojni štitovi protiv kosmičkih metaka – teških jona i protona koji jure brzinom bliskom svetlosti. Između Zemlje i Marsa, tog štita nema.

Kada kosmički zrak proleti kroz trup broda, on ignoriše metal i udara pravo u vaše atome. To je kao da bacite kuglu za kuglanje u kuću od karata. On izbija elektrone, kida hemijske veze i masakrira vaš DNK. Vaše telo ima "ekipe za popravku", ali one na ovom putu rade usred uragana. One greše. Povezuju pogrešne gene i stvaraju rak, ali rak je zapravo spora smrt. Postoji nešto mnogo brže.

Vaši neuroni i bubrezi su najranjiviji. Teški joni ostavljaju tragove mrtvog tkiva u vašem mozgu, bukvalno ga pretvarajući u "švajcarski sir". Zamislite da pokušavate da prizemljite letelicu vrednu milijarde dolara, a ne možete da se setite čemu služi koji taster, jer je deo mozga zadužen za tu memoriju fizički uništen česticom iz neke supernove udaljene hiljadu svetlosnih godina. Istovremeno, vaši bubrezi – kilometri delikatnih cevčica – stradaju od radijacije i postaju kruti. Na pola puta ka kući, vaši filteri otkazuju, krv vam se puni toksinima i potrebna vam je dijaliza. Ali vi niste u bolnici; vi ste u metalnoj konzervi milionima milja od prve pomoći.

Gravitacija kao tihi izdajnik (Bankrot kostiju)

Ljudsko telo je podešeno na tačno 1G. Vaše srce je dizač tegova koji svakog sekunda pumpa krv protiv gravitacije do mozga. Čim stignete na Mars, gde je gravitacija svega 38% Zemljine, biologija kaže: "Čemu ovaj napor?" Srce, kao efikasna mašina, počinje da odbacuje višak mišića. Ono se smanjuje, slabi i menja oblik.

Vaše kosti su još gori slučaj. One su banka kalcijuma. Na Zemlji stalno vršite uplate i isplate da biste ostali čvrsti. Na Marsu, telo proglašava "masovno povlačenje sredstava". Pošto mu ne treba težak skelet da bi vas držalo uspravno, ono počinje da rastvara sopstveni ram. Kosti postaju porozne i krhke poput krede.

Sve je to podnošljivo dok ste tamo. Postali ste "Marsovac", biće prilagođeno slaboj sili. Ali ovde se zamka zatvara. Zamislite pokušaj povratka: nakon meseci u svemiru, vaše srce je zakržljalo, a kosti su od sapunice. Kada uđete u Zemljinu atmosferu, sile kočenja vas drobe. Ako nekim čudom preživite i otvorite otvor kapsule, nećete moći da iskoračite. Kolapsiraćete. Vaše slabo srce neće moći da potisne krv do glave protiv 1G sile; onesvestićete se dok vam gravitacija vuče krv u noge. Vaše kosti će pući pod težinom sopstvenog tela. Bićete smrvljeni ne od strane monstruma, već od strane sopstvenog doma.

Biološki hardver protiv tehnološkog softvera

Često pravimo grešku tretirajući našu biologiju kao softver koji se može "pečovati" novom verzijom koda. Istina je da je biologija hardver, kovan četiri milijarde godina za jedan jedini ekosistem. Mi nismo odvojeni od Zemlje; mi smo njena "ekstruzija". Mi smo deo sistema.

Planovi o milion ljudi na Marsu do 2050. godine su naučno naivni jer tretiraju čoveka kao putnika u autobusu. Da biste se vratili sa Marsa, sa svim gorivom koje je potrebno poneti, trebala bi vam raketa veličine Empire State Buildinga – a to je fizički neodrživo. Zato nas lažu da ćemo gorivo praviti tamo, ignorišući da će prašina pojesti svaku mašinu koju donesemo. Mi smo poput ribe koja pokušava da živi u akvarijumu koji nosi sa sobom kroz pustinju. Akvarijum curi: radijacija ulazi unutra, gravitacija curi napolje, a prašina prodire u svaku pukotinu.

"Mi smo deca Zemlje... ako odemo predaleko, vrata se mogu zaključati iza nas."

Zaključak: Pogled ka "Bledoj plavoj tački"

Kao vrsta, moramo pokazati dozu intelektualne skromnosti. Naše oči i uši u svemiru treba da budu roboti. Oni su savršeni istraživači: ne dobijaju rak, kosti im se ne pretvaraju u prah i mogu spavati u marsovskom pesku hiljadu godina čekajući komandu. Ali mi, ove krhke vreće mesa i proteina, moramo razumeti svoje granice.

Zemljina magnetna zaštita i njena atmosfera nisu samo lepi pejzaži; oni su uslovi bez kojih naši atomi ne mogu ostati na okupu. Pre nego što uložimo sve što imamo u beg ka crvenoj pustinji, moramo se zapitati: Da li smo spremni da postanemo večni stranci sopstvenom svetu? Pogledajte tu "Bledu plavu tačku". To je jedino mesto gde je gravitacija taman kakva treba, gde je vazduh sladak i gde vas magnetno polje grli kao topli pokrivač. Ne uzimajte to zdravo za gotovo. To je jedina kuća koju ćemo ikada imati, a da nas u njoj zakoni fizike ne pokušavaju ubiti svakog sekunda.

Piredio: Dragan Tanaskoski

Zašto bi vas Mars ubio brže nego što mislite

Let na Mars – šta kaže Mičio Kaku

Nil Degras Tajson: Zašto nikad nećemo otići na Mars i druge činjenice u vezi kosmosa

Brajan Koks: nemoguće je da čovek ode na Mars