San o kolonizaciji Marsa duboko je ukorenjen u našoj kolektivnoj svesti. Podstaknut vizionarskim entuzijazmom ličnosti poput Ilona Maska, ideja o Marsu kao "rezervnoj planeti" za čovečanstvo postala je gotovo opšteprihvaćena. Mars se predstavlja kao naša sledeća velika granica, utočište u slučaju da uništimo Zemlju i neizbežan sledeći korak u ljudskoj evoluciji.

Međutim, iza ove inspirativne vizije krije se niz neprijatnih naučnih istina i fundamentalnih prepreka koje se u javnom diskursu često ignorišu. Principi fizike, zahtevi biologije i sama surovost svemirskog okruženja rade protiv nas na načine koje optimistične priče zanemaruju. San o Marsu možda nije naša kosmička sudbina, već možda najprivlačnija i najopasnija iluzija koju je naša vrsta ikada jurila.

Svrha ovog članka je da istraži najiznenađujuće i najuticajnije razloge zbog kojih Mars može zauvek ostati van našeg domašaja, pretvarajući san o kolonizaciji u opasnu iluziju zasnovanu na ignorisanju surove nauke.

2.0 Iznenađujuće prepreke: zašto je Mars smrtonosna zamka, a ne naša budućnost

Dok se rasprave uglavnom vode o ceni raketa i dužini putovanja, stvarni problemi su mnogo dublji. Ali šta ako su pravi problemi, oni o kojima se retko govori, zapisani u našoj biologiji i fundamentalnim zakonima fizike? Sledećih pet tačaka otkrivaju zašto je Mars smrtonosna zamka, a ne naša budućnost.

2.1 Niska gravitacija nije pogodnost: to je jednosmerna karta za medicinsko izgnanstvo

Gravitacija na Marsu iznosi svega 38% Zemljine. Na prvi pogled, ovo zvuči zabavno – mogli bismo skakati tri puta više i osećati se lakšim. Međutim, biološka stvarnost je zastrašujuća. Ljudsko telo je evoluiralo milionima godina da bi funkcionisalo pod uticajem Zemljine gravitacije, a njeno odsustvo izaziva katastrofalne posledice.

Samo putovanje do Marsa traje devet meseci, tokom kojih tela astronauta slabe u bestežinskom stanju. Poređenja radi, misije Apolo na Mesec trajale su tri dana. Ovaj put nije samo duže putovanje; to je biološko iskušenje bez presedana koje opterećuje ljudsko telo do krajnjih granica pre nego što iko i stigne na Crvenu planetu.

Jednom tamo, telo nastavlja da propada. U uslovima niske gravitacije, astronauti gube oko 1% koštane mase svakog meseca. Mišići atrofiraju, a kardiovaskularni sistem slabi jer srce ne mora da pumpa krv protiv jake gravitacije. Nakon nekoliko godina provedenih na Marsu, ljudsko telo bi postalo toliko krhko da bi povratak na Zemljinu gravitaciju bio fatalan. Kosti bi se lomile pod sopstvenom težinom, a oslabljeno srce ne bi moglo da ispumpa krv do mozga. Drugim rečima, svako ko provede dovoljno dugo vremena na Marsu postao bi medicinski zarobljen na njemu, bez ikakve mogućnosti povratka.

2.2 Marsova prašina nje obična prljavština: to je toksični, magnetni otrov

Marsova prašina, poznata kao regolit, nije nalik ničemu na Zemlji. Ona predstavlja stalnu i nerešivu pretnju za ljudsko zdravlje iz tri ključna razloga. Prvo, njene čestice su mikroskopski sitne, dovoljno male da prodru duboko u pluća i izazovu hronična oštećenja. Drugo, elektrostatički je naelektrisana, što znači da se lepi za sve – odela, opremu, staništa – i gotovo ju je nemoguće ukloniti.

Najopasnija karakteristika je njena toksičnost. Marsovo tlo sadrži visoke koncentracije perhlorata u koncentracijama skoro 10.000 puta većim od nivoa koji se smatra bezbednim na Zemlji. Ova jedinjenja ometaju rad štitne žlezde i remete proizvodnju hormona. Prašina bi se neizbežno unosila u staništa, kontaminirala vazduh, vodu i hranu.

To je kao da pokušavate da preživite na mestu ispunjenom otrovnim talkom koji se ujedno ponaša kao magnet.

NASA još uvek nema rešenje za ovaj problem. Ova stalna toksična izloženost dodatno bi oslabila tela koja se već bore protiv gubitka kostiju i atrofije mišića, polako trujući svakog kolonistu iz dana u dan.

2.3 Apsolutna izolacija: Psihološka tortura kašnjenja od 28 minuta

Psihološki teret misije na Marsu bio bi bez presedana, a njegov centralni problem je komunikaciono kašnjenje. Zbog ogromne udaljenosti, radio-signalu je potrebno u proseku 14 minuta da stigne u jednom smeru. To znači da bi razgovor sa nekim na Zemlji imao minimalno kašnjenje od 28 minuta između pitanja i odgovora.

Ovo praktično znači ukidanje svake komunikacije u realnom vremenu. Nema telefonskih poziva sa porodicom, nema trenutne tehničke podrške u slučaju kvara i nema brze medicinske konsultacije u kriznim situacijama. Eksperiment "Mars 500", u kojem je šest volontera provelo 520 dana u zatvorenom modulu, pokazao je razorne posledice takve izolacije. Čak i u simuliranim, bezbednim uslovima na Zemlji, učesnici su iskusili tešku depresiju i sukobe; jedna osoba se potpuno povukla, ostajući u krevetu danima. Na pravom Marsu, bez mogućnosti bekstva i sa stvarnim životnim opasnostima, psihološki pritisak bi bio neizdrživ.

2.4 Zabluda o "Rezervnoj planeti": Uništena Zemlja je i dalje gostoljubivija od Marsa

Jedan od najpopularnijih argumenata za kolonizaciju Marsa je ideja da nam je potrebna "rezervna planeta" u slučaju da Zemlju zadesi katastrofa. Ovaj argument zvuči logično, ali se raspada pred jednostavnom naučnom analizom.

Čak i u najgorem zamislivom scenariju – nuklearni rat, klimatski kolaps – uništena Zemlja bi i dalje bila neuporedivo pogodnija za život od Marsa u njegovom najboljem izdanju. Zemlja bi zadržala vazduh koji se može disati, značajan atmosferski pritisak, magnetno polje koje nas štiti od smrtonosne kosmičke radijacije i obilje tečne vode. Mars nema ništa od toga. Tehnologija potrebna za preživljavanje na Marsu mogla bi se mnogo lakše i jeftinije primeniti za preživljavanje bilo koje katastrofe ovde. Ideja o "bekstvu" je nelogična; to je kao da bežite iz oštećene kuće u potpuni vakuum.

2.5 Kolonija bez budućnosti: Ljudska reprodukcija verovatno je nemoguća

Najfundamentalnije pitanje za svaku samoodrživu koloniju jeste mogućnost reprodukcije. Nažalost, ne znamo da li su ljudsko začeće, trudnoća i porođaj uopšte mogući u uslovima Marsa.

Postoje dva ogromna rizika. Prvo, konstantna izloženost radijaciji, koja doslovno kida DNK, mogla bi izazvati teška genetska oštećenja na fetusu. Drugo, čak i ako bi dete preživelo, razvijalo bi se u 38% Zemljine gravitacije. Njegovo srce, kosti i mišići bili bi preslabi da ikada izdrže život na Zemlji. Ovo stvara krajnju etičku dilemu: stvorili bismo generaciju ljudi trajno zarobljenih na planeti koju nisu izabrali. To bi bila deca koja možda nikada ne bi imala priliku da kroče na svet koji su njihovi preci nekada zvali domom, uskraćena za svoje nasleđe osećaja kiše, plivanja u okeanu ili disanja svežeg vazduha. San o trajnoj koloniji pretvara se u jednokratni eksperiment bez budućnosti.

3.0 Zaključak: Prava granica nije u svemiru, već ovde

San o Marsu je moćan, ali je zasnovan na ignorisanju fundamentalnih naučnih i bioloških prepreka. Mars nije naša rezervna planeta; to je hladan, toksičan i ozračen svet koji je suštinski neprijateljski nastrojen prema ljudskom životu. Fokusiranje na ovu iluziju opasno odvraća pažnju, resurse i genijalnost od stvarnih problema sa kojima se suočavamo ovde, na jedinom domu koji imamo.

Inovacije koje se razvijaju za hipotetički život na Marsu – sistemi za reciklažu vode, proizvodnja hrane u zatvorenom krugu, obnovljivi izvori energije – upravo su ono što nam je potrebno da bismo osigurali održivu budućnost na Zemlji. Prava granica nije milionima kilometara daleko. Ona je ovde, u rešavanju naših problema i očuvanju jedinog mesta u poznatom univerzumu gde život dokazano cveta.

Izazov nije pobeći sa Zemlje; izazov je dokazati da smo dostojni da je zovemo domom.

YT

Nil Degras Tajson: Zašto nikad nećemo otići na Mars i druge činjenice u vezi kosmosa