Uran logo

Na našem virtuelnom putovanju od Sunca, sedma planeta po udaljenosti jeste Uran. Jedina je dobila ime po jednom grčkom bogu, personifikaciji neba, ocu kiklopa i titana, i sinu i mužu Geje. Po nekim klasifikacijama, zajedno sa Neptunom pre spada u 'ledene' nego u 'gasovite' džinove'.

 
 Članak je iz knjige: 

Otkrica150s

Urana je 1781. godine otkrio Vilijem Heršel, i to je predstavljalo prvo otkriće jedne planete u moderno doba140. Heršel je za života otkrio i dva od pet velikih satelita koliko ih Uran ima. Sudbina je htela da im je imena dao njegov sin Džon, ali tek nakon očeve smrti.

Uran je prosečno udaljen 2,87 milijardi km (19,2 a.j.) od Sunca. Po prečniku je treća planeta, odmah posle Jupitera i Saturna. Po veličini Uran jeste ispred Neptuna, ali je po masi ipak iza njega. Iako je 14,5 puta masivniji od Zemlje, Uranova specifična težina je mala – 1,32 g/cm3, dakle 4 puta manja od Zemljine, ali je veća i od Jupiterove i Saturnove, što puno govori o njegovom unutrašnjem sastavu.

Prečnik ove zelene planete iznosi 51.120 km (četiri puta je veći od Zemlje). Po zapremini, mnogo je veći od naše planete – čak 63 puta. Za jednu revoluciju oko Sunca Uranu treba 84 naše godine, i za to vreme pređe fantastičnu trasu od 120,515 a.j. Međutim, za rotaciju oko ose treba mu samo 17 časova i 15 minuta, jer se vrti brže od Zemlje (brzina na ekvatoru je 9320 km/h), što uzrokuje da je spljoštenost planete 7 puta veća od Zemljine.

I ekscentricitet njegove putanje je 3 puta veći od Zemljinog.

Inače, Uran je jedan hladan i mračan svet, ali šta drugo očekivati s obzirom da dobija četiri puta manje Sunčeve energije od Saturna a čak 370 puta manje od Zemlje. (Prividna veličina Sunčevog diska se na Uranovom nebu menja od 5% do 6% one veličine koju mi vidimo sa Zemlje. I pored toga, kada je planeta najbliža Suncu, magnituda Sunca je -20,4m, a prividni prečnik 0° 01' 44''.)

Jedini je u klasi džinovskih planeta koji ne zrači mnogo više energije nego što je prima od Sunca – samo 1,14 puta, što je ipak devetnaest puta više nego Zemlja. Zato nam se Uranov disk čini naoko jednobojnim, bez ikakve vidljive strukture ili pojaseva.

Sem njega (i Venere), sve ostale planete se okreću oko osâ koje su manje-više normalne na ravan ekliptike. Uranova osa je iz nerazumljivih razloga skoro paralelna sa ekliptikom – nagnuta je za 98°. Zato na njemu Sunce izlazi i zalazi u ravni koja je praktično normalna na ekvator. To je razlog za neprestane rasprave među astronomima oko određivanja njegovog severnog pola i priče da li se planeta (poput Venere) okreće retrogradno ili ne.

Uranov severni pol dobija više solarne energije nego ekvator, ali infracrvena merenja pokazuju da je temperatura oblaka čitave planete približno uniformna. Očito da postoji neki unutrašnji mehanizam kojiuspešno vrši transfer solarne energije s jednog mesta u atmosferi na drugo.

Kada je 1989. godine 'Vojadžer 2' posetio Uran, otkrio je da ima najnagnutije magnetno polje među svim planetama, što je mnogim naučnicima dalo ideju da prisustvujemo procesu menjanja polariteta sameplanete. Osa polja je nagnuta za oko 58° u odnosu na osu rotacije, i da stvar bude još čudnija, uopšte ne prolazi kroz centar planete! Zbog toga se rep magnetnog polja, u obliku ogromnog vadičepa, vuče po orbiti daleko iza planete.

Interesantno je da je prvi koji je shvatio da je u pitanju planeta bio jedan astronom-amater, predsednik Pariskog parlamenta, Bušer de Saron (Bochard de Saron), 1781. godine. Kasnije je bio giljotiniran – ne zbog otkrića, već zbog revolucionarne prošlosti.

Heršel je Urana nazvao 'Georgium Sidus' ili 'Džordžova zvezda', u čast slavnog engleskog kralja Džordža III. Planeti je ime zapravo dao astronom Johan Bode, da bi ga uskladio s ostalim klasičnim imenima iz mitologije, a u zvaničnu i opštu upotrebu ime je ušlo tek 1850. godine.

Tada novootkriveni hemijski elemenat nazvan je upravo po ovoj planeti – uranijum.

hu1

Uranovo magnetno polje i magnetosferu otkrio je 'Vojadžer 2' 1986. Pokazalo se da je u odnosu na polove rotacije magnetno polje nagnuto za 58,6°, što je mnogo više od Zemlje (11°), Jupitera (9,6°) i Saturna (0°). Takođe, centar magnetnog polja je pomeren za 0,3 Uranova poluprečnika u odnosu na centar mase, što je više od svih navedenih planeta. To uzrokuje varijacije u snazi magnetnog polja na površini planete za 5 do 10 puta, u zavisnosti od geografske dužine ili širine.

Kada bismo nekako uspeli da pošaljemo jednu snažnu sondu koja bi uronila u gustu atmosferu Urana, vrlo brzo bismo videli da kao ni kod njegovih prethodnika, ne postoji neka jasno definisana površina. Ako bismo se poslužili analogijom sa Zemljom, onda bismo bili prisiljeni da za 'površinu' uzmemo spoljni sloj gasova u kome vlada pritisak od 105 Pa (oko 1 bar, odn. 1 atm). Taj sloj, sastavljen uglavnom od vodonika (84%) i helijuma (15%) i svega 1 procenat metana (koga i pored toga ima 10 puta više nego na Jupiteru i Saturnu!), poseduje temperaturu od oko 75 K (-198°C) ili još nižu.

Par stotina kilometara ispod 'površine', pod visokim pritiskom, vodonikovi molekuli i atomi helijumaprelaze u tečno stanje. Naravno da usled neprestanog mešanja gornjih i donjih slojeva ta tranzicija nije stabilna. Na oko dve trećine puta do središta naišli bismo konačno na sloj čvrstih stena i različitih vrstaegzotičnih ledova, koji su nekad davno predstavljali proto- Uran. Tu temperatura dostiže oko 5000° Celzijusa, a pritisak je milion puta veći nego na površini Zemlji.

Ima mišljenja da Uran nema jasno diferencirano stenovito jezgro (bogato gvožem i magnezijumom), već da je čitav materijal više-manje ravnomerno raspoređen. Budućnost i nova istraživanja kosmičkim sondama će pokazati koji je model tačniji.

u2

Ovaj presek modela, zasnovan na našim znanjima o prečniku, masi i rotaciji planete, obliku gravitacionog polja i ponašanju vodonika, helijuma i vode na visokim pritiscima, pokazuje jezgro od leda i stenja Zemljine mase. Preko njega se nalazi omotač bogat vodom, metanom, amonijakom itd., po masi ekvivalentan masi 10 do 15 Zemlji. U ovom sloju se stvara magnetno polje planete. Površinski sloj se sastoji od molekulskog vodonika, helijuma i metana, i ima masu od oko jedne do dve Zemlje. vidljivi sloj se sastoji uglavnom od metana, sa oblacima od amonijaka ili vodenog leda

Zelenoplava boja, karakteristična za Uran, dolazi usled velike koncentracije metana u atmosferi. Onapsorbuje veće talasne dužine Sunčevog svetla koje odgovaraju crvenom delu spektra, a reflektuje one kraće, koji nam izgledaju plavozeleni.

Kao i ostali gasoviti divovi solarnog sistema, i Uran ima prstenove – ukupno 13, označenih na sledeći način: 1986 U2 R/ζ, 6, 5, 4, α, β, η, γ, δ, λ, ε, ν i μ. Otkrili su ih Džems Eliot (James L. Elliot) i Edvard Danam (Edward W. Dunham) sa univerziteta Kornel141 marta 1977. godine, i predstavljali su prve uočene planetneprstenove nakon Saturnovih. Ovi su bili mnogo tamniji od Saturnovog, ali s mnogo većim komadima – od veličine fudbala pa do veličine porodične kuće. Najsvetliji najguišći je tzv. epsilon (ε), a najtamniji lambda (λ)prsten.

Pošto je veoma udaljen od Sunca, smatra se da je temperatura prstena vrlo niska, po svoj prilici oko 68 K (-205°C). Na Neptunu (i Plutonu) temperature su još niže.

Sve do 1846. godine smatralo se da je Uran poslednja planeta Sunčeve porodice. Ipak, neke nepravilnosti u njegovom kretanju oko Sunca naterale su astronome na sumnju da iza njega mora da postoji još neko telo, koje svojom gravitacijom utiče na njegovu putanju.

Do skora se znalo samo za njegovih 5, onih najvećih satelita – Titaniju, Oberon, Ariel, Ambriel iMirandu. Danas se barata cifrom od 27 prirodnih satelita. Godine 1986. otkriveni su VI, VII, VIII, IX i X, a kasnije ostali, o čemu će još biti reči.

140 Uran je mnogo puta posmatran i ranije (makar 22 puta), ali niko nije obraćao posebnu pažnju na njega, verujući da je u pitanju obična zvezda. Godine 1690. Džon Flamsted (John Flamsteed) ga je kataloški označio kao zvezdu 34Tauri. Za njim su došli i drugi: Dž. Bredli (J. Bredly), engleski astronom koji je 'nepoznatu zvezdu' posmatrao 3 puta (1748-53), J. Mayer jednom (1756), a Francuz P. Lemonije (P. Lemonnier) 1750. posmatra maleni objekat 4 puta: dvaput 1768., šest puta 1769., i poslednji put 1771. godine, i ne uspeva da shvati epohalnost otkrića.

141 Radili su u NASA-inoj 'Gerard P. Kuiper Airborne Observatory', koja je kao platformu koristila prepravljeni vojni transportni avion C-141A. Imali su infracrveni teleskop od 91 cm. Pored pomenutog otkrića, astronomi s ove opservatorije su 1988. identifikovali i atmosferu na Plutonu.

>>  u nastavku: 

(2/3) Muzičar otkriva planetu

Planetu Uran otkrio je 13. marta 1781. godine Vilijem Heršel, po rođenju Nemac (rođen u Hanoveru, gde je živeo do svoje 19. godine i zvao se Vilhelm). 


10 zanimljivih činjenica o Uranu

Uran - zašto je nakrivljen

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži